Veoma često kao sinonim za pojam istine, čujemo reč – veritas.

U  rimskoj mitologiji, Veritas je bila boginja istine, kćerka Saturna i majka Virtue (Vrline). Veruje se da je rođena na dnu tzv. svetog bunara, čime je u doba Rima nazivan mali, ali značajni  izvor vode koji se pojavi, a potom nestane. Ime je dobila upravo po toj osobini -neuhvatljivosti.

Boginja Veritas je predstavljena kao mlada devica obučena u belo. Zanimljivo je i da je rimska boginja istinoljubivosti nosila isto ime[1].

U grčkoj mitologiji, boginja istine nosila je ime Aletheia.

Ipak, latinski naziv je popularniji – mnogi univerziteti ga koriste kao svoj moto! Na primer, moto Univerziteta u Jejlu je Lux et Veritas (Svetlo i istina), dok je samo reč Veritas moto univerziteta u Harvardu.

Takođe, veoma često se pominje u frazi „In vino veritas“ ili „U vinu je istina“.

Engleska reč za istinu (truth) vodi poreklo iz staroengleskog jezika, u kome je bila kombinacija saksonske i staronemačke reči koja je označavala vernost. Na francuskom jeziku istina glasi la Vérité.

Ukoliko reč “truth” ukucate u pretraživač na sajtu www.imdb.com, najvećem filmskom data base sajtu, dobićete oko 500 naziva filmova koji u naslovu sadrže ovu reč, dok sajt www.amazon.com daje preko 560.000 rezultata kada su u pitanju knjige.

Internet pretraživač www.google.com nudi preko 37 miliona slika koje sadrže reč „truth“ u svome nazivu[2].

Reč veritas na istom pretraživaču zastupljena je na 687.000 slika.

U većini kultura istina je simbolički predstavljena kao svetlost.

Brojne pravosudne institucije koriste simbole istine, koji su pre svega predstavljeni u obliku žene koja nosi ogledalo ili neku vrstu svetiljke. Jedna od najpoznatijih likovnih predstava istine je Lafebrova slika Istine – figura nage žene na tamnoj pozadini koja u visoko podignutoj ruci drži ogledalo u kome se reflektuje sunčeva svetlost.

Mirovni pokreti širom sveta za označavanje istine koriste žutu boju.

Rekli su o istini[3]:

Platon je moj prijatelj, Aristotel je moj prijatelj, ali moj najveći prijatelj je istina – Isak Njutn

Da bi istina delovala verodostonije mora joj se dodati malo laži – Dostojevski

Postoji jedno oružje koje je mnogo strašnije od kletve: istina – Marlo

U politici istina mora čekati da nekome bude potrebna – Masarik

Kad bukne rat, prva pogine istina – Ponsonbi

Istina je tuga za sve, a radost za poneke – Džordž Berkli

U okviru religije, istina je opcija koja je sasvim slučajno opstala – Oskar Vajld

Ako neko govori istinu, on je siguran da će je pre ili kasnije naći – Oskar Vajld

Predstava „Istina u prevodu“ (Truth in Translation), reditelja Majkla Lesaka, prikazana na ovogodišnjem Bitef-u, na zanimljiv način problematizuje značaj prenošenja istine sa nivoa ličnog na nivo zvaničnog zapisa.

Tek površno, prikazani komad se bavi životima mladih konferencijskih prevodilaca južnoafričke Komisije za istinu i pomirenje, kojima je nakon aparthejda bio poveren zadatak da prevode iskaze svedoka na čak jedanaest zvaničnih jezika u njihovoj zemlji.

Zanimljivo je da je prevodiocima, koji su istovremeno postali glasovi i „žrtava“ i „počinilaca“, poveren težak zadatak: Ne doživljavajte to lično!

O odnosu prevodica prema ovoj naredbi, reditelj predstave, Lesak, kaže:

Dok je zemlja na zvaničnom nivou pokušavala da kombinuje istinu sa razumevanjem i sećanje zameni za mir, ti mladi prevodioci, krajnji svedoci, upijali su sve to na čisto ličnom planu – svaku laž i svaku stranu svake istine – dok su im samo njihov humor i hrabrost pomagali da se suoče sa prošlošću da bi preživeli budućnost. Ova drama je ljudski iskaz – univerzalna, nesentimentalna priča o trenutku u vremenu kada su se istina, sećanje, identitet i emotivni haos herojski sudarili dok se zemlja, drugačija od svih ostalih, trudila da izbegne krvoproliće i izgradi nacionalni mir pod vlastitim uslovima[1].

Komad „Istina u prevodu“ baziran je na stvarnim iskazima svedoka i svedokinja aparthejda, i predstvalja pokušaj da se saznavanjem istine o onome što se dogodilo na jednom mestu, u jednom istorijskom trenutku.

Više o projektu na:

www.truthintranslation.org

Zamislimo dve osobe koje diskutuju o tome da li je predmet koji gledaju „dovoljno“ ljubičast. Ako ovoj slici dodamo i tvrdnju Osobe 1: Ova boja „ide“ na plavo!, kao i tvrdnju Osobe 2: Ova boja „vuče“ na crveno!, sasvim je jednostavno zaključiti da svako ima svoje viđenje onoga što je istina.

Međutim, na osnovu ovog primera može se postaviti bezbroj naizgled jednostavnih, ali ipak veoma zbunjujućih pitanja!

Recimo:

Odakle neslaganje u pogledu boje?
Kako su te dve osobe stvarale odnos prema bojama?
Na osnovu čega svoju tvrdnju iznose kao istinitu činjenicu?

ali i:

Koja je granica neslaganja sa drugom osobom, ako znamo da i ona veruje u istinitost činjenice koju iznosi a koju mi prihvatamo kao neistinitu?

Naše lično poimanje onoga šta je istina ali i šta nije istina, gradimo nizom informacija koje dobijamo svakodnevno, a koje kroz lično  (doživljeno i preživljeno), ili posredovano iskustvo osobe kojoj ne/verujemo (bez postojanja našeg ličnog iskustva), upisujemo u sebe, iščitavamo i prenosimo dalje.

Ima istine u tome da će mi biti veoma hladno ukoliko izađem u letnjoj majici na -26 stepeni (poslednji put kada sam izašao u istoj majici na -10 nije bilo tako prijatno!), kao što ima istine u činjenici da će me istih -26 odvesti ravno u smrt (iako ne znam ni jednu osobu koja je umrla ovom vrstom smrti, informaciju sam dobio iz drugih izvora). Takođe, istina je da ću na pomenutoj temperaturi preživeti ukoliko na njoj ne provedem suviše dugo vremena ili ukoliko je relacija koju želim da pređem kratka.

Kako da se istinski odnosim prema činjenici da je napolju -26 stepeni?

Analizu ovog slučaja možemo da primenimo na veliki broj promišljanja o istini.

Ako kažemo da je u Ruandi stradalo 800.000 ljudi, da li možemo ovaj broj nazvati istinom ako nismo bili tamo i brojali žrtve?

Ili, pitamo gde je bila istina nakon II svetskog rata, ako su tek osamdesetih godina prošlog veka, homoseksualci stradali u fašističkim logorima prepoznati kao žrtve?

Ili, šta sa fenomenom poricanja, prema kome svaka nacija umešana u ratni sukob odgovornost za rat prebacuje na naciju sa kojom je ratovala?

Istinu čine naša iskustva, ali i iskustva za koja pretpostavljamo da znamo, koja nismo lično iskusili već ih znamo samo i jedino na nivou tuđeg teksta.

Kada o istini govorimo sa drugim osobama, prolazimo kroz suočavanje sa istinom Drugog.

Dovoljno je da zamislimo prezentovanje istine tokom diskusije pod nazivom „Kosovo je Srbija!“ , na kojoj bi se kao govornici našli srpski i albanski nacionalisti. Svako od njih bi imao sopstveno čitanje istorije, događaja, slika i iskustava.

Strašno osećanje pripadanja nekoj grupi takođe može da utiče na lično definisanje istine.

Recimo, veliki broj pripadnika neke npr. manjinske grupe A, napad na njihovog člana bi komentarisao: Zar opet!, prihvatajući tu informaciju kao dvostruku istinu: istinu o grupi A kao grupi koju neko mrzi, i istinu o grupi B, kao onoj koja mrzi upravo grupu A. Mogućnost ponovnog iščitavanja tog sukoba je veoma mala, pa je samim tim i kritička distanca skoro nepostojeća. U ovakvom slučaju rat je gotovo neminovan.

Kada za X kažemo „X je istina“, prethodno taj tekst razlažemo na sliku kao i na iskustvo (jedno ili više), stečeno kroz određeni emotivni nadržaj. Upravo u obrnutom smeru od gore navedenih primera.

Dobra početna tačka za određivanja našeg odnosa prema nečemu što želimo da znamo kao istinito može biti data kroz relaciju nadražaj – slika – reč[1]. Ako reč proširimo na tekst, a tekst definišemo kao težnju da rečima kažemo nešto, opet se vraćamo na poziciju postavljanja jednostavnih pitanja.

Ako imamo lično iskustvo istine – kolika je verovatnoća da se to iskustvo ponovi?

Ako imamo iskustvo tuđe istine – šta iza tog iskustva stoji?

Istina je bila i ostala jedan od velikih imperativa društva.

Sa druge strane, potreba da se utvrdi istina produbljuje stare i izaziva nove sukobe.

Na trećoj strani pozicionirana je potreba za istinom kao načinom prevazilaženja konflikta.

U Oksfordskom filozofskom rečniku[2] se navodi da je „istinitost iskaz koji se određuje na osnovu onoga što je neistinitost“ kao i da „svakom iskazu odgovara određeni uslov istine, odnosno okolnosti koje moraju da postoje kako bi on bio istinit“.

Prihvatimo li ovu tezu ili ne, postavlja se pitanje šta ćemo sa samom istinom kao takvom – sa istinitom istinom?

Da li ona može da postoji sama za sebe, koliko smo spremni da je prihvatimo i da li nam neophodna zbog odgovornosti?

I na kraju, kako istinu napisati tako da zvuči istinito svakome ko je pročita?